Privredni razvoj zemalja u razvoju

Postavlja se pitanje: zašto je per capita dohodak ZUR (zemalja u razvoju) mnogo niži nego u mnogim industrijalizovanim zemljama? Odgovor na ovo pitanje ne treba tražiti u institucijama, već jednostavno, zemlje su siromašnije jer ne raspolažu kapitalom. Kao glavni razlog zbog kog izostaju neophodni tokovi kapitala od kapitalno bogatih ka kapitalno siromašnim zemljama je u usporenom vraćanju pozajmljenog kapitala. Jedini krivac za to su vladini promašaji.

Stategija razvoja u 21.veku podrazumeva postojanje solidnih javnih institucija koje treba da podstiču tržišno privradjivanje. Reč je o institucijama koje štite prava svojine, obezbeđuju normalno ponašanje učesnika na tržištu, obezbeđuju makroekonomsku, socijalnu stabilnost,...

Razvijene zemlje svoj razvojni uspeh duguju tome što su razvile mešovite ekonomske sisteme, pa bi shodno tome, ZUR morale da rade na razvodaju sopstvenih robnih marki što će im omogućiti da ostvaruju ekonomski razvoj na osnovu strategije domaćeg rasta. Dakle, veoma bitno za zemlje u razvoje je da moraju da uče od onih koji su se dokazali u dosadašnjoj praksi.

Razvoj stočarske proizvodnje

                                            

Stočarska proizvodnja koja je zapala u krizu još pre petnaestak godina još uvek se nije oporavila. Razlozi za to su brojni počevši od sveopšte krize u zemlji preko zakasnele tranzicije, u kojoj još proces privatizacije nije okončan, a brojne društvene farme ugašene. Slabljenje ekonomske snage individualnih poljoprivrednih proizvodjača, smanjivanje broja stanovništva, posebno u ruralnim područjima, za koja je stočarska proizvodnja direktno vezana, nepovoljna starosna struktura stanovništva, gde stanovništvo postaje sve starije (i malobrojnije), pa sve do niske kupovne snage na domaćem tržištu i niske konkurentnosti na stranim tržištima.

Preduzeća iz oblasti agroindustrijskog kompleksa

Preduzeća iz oblasti agroindustrijskog kompleksa, kao i cele privrede, u prethodnih petnaest godina poslovala su u vrlo nepovoljnim uslovima. Raznim vidovima formalnih i neformalnih sankcija našim preduzećima je sve do 2000. godine bio skoro onemogućen pristup robnim i finansijskim tržištima razvijenih zemalja. Time je znatno otežana nabavka neophodnih repromaterijala, plasman proizvoda, usvajanje novih znanja i tehnologija, kao i pribavljanje kapitala za potrebe investicija i tekućeg finansiranja proizvodnje. Kada se tome doda neravnopravan položaj u primarnoj raspodeli, hiperinflacija, netržišni uslovi poslovanja i često loše upravljnje, ne iznenađuje podatak da je najveći broj preduzeća iz ove oblasti skoro potpuno devastiran u tehološkom i finansijskom pogledu.

Prehrambena industrija

Budući da prehrambena industrija učestvuje sa oko 20% u društvenom proizvodu Srbije, to je rešavanje problema u poslovanju ove oblasti veoma značajno. Poslednjih godina preduzimaju se značajnije mere ekonomske politike u cilju poboljšanja ekonomskog položaja privrednih subjekata iz oblasti agroindustrijskog sektora (oslobađanje od poreza, otpisivanje dela duga, subvencionisanje izvoza, razne premije i regresi, nešto povoljniji krediti i sl.). Našim preduzećima je opet dozvoljen pristup tržištima razvijenih zemalja, ali taj povratak ide dosta sporo, jer nisu u stanju da se uspešno nose sa izrazito jakom konkurencijom. Ipak, treba naglasiti da se preduzeća polako ali sigurno vraćaju na tržišta drugih zemalja, prevashodno bivših republika zajedničke države.

Da bi naša prehrambena preduzeća povećala konkurentnost na tržištima razvijenih zemalja, neophodno je da promene svoju proizvodnu, organizacionu i finansijsku strukturu. Potrebno je izvršiti modernizaciju, odnosno, automatizaciju procesa proizvodnje i poboljšati proizvodni asortiman. Paralelno, trebalo bi pojačati marketinške aktivnosti. Posebno je važno da preduzeća dobiju kvalitetan menadžment. Nužan je novi koncept dugoročnih, čvrstih ugovornih odnosa između prehrambene industrije i primarnih proizvođača. Krajnji efekat trebalo bi da bude poboljšanje finansijskih rezultata i finansijskog položaja svakog preduzeća pojedinačno, a time i grane u celini.

Razvoj svetske poljoprivrede

Svetska poljoprivreda je u poslednjih 50 godina ostvarila globalno povećanje obima proizvodnje za 1,6 puta. Do tog razvojnog uspona proizvodnje hrane došlo je zahvaljujući brojnim činiocima:

• uvođenje tehničko-tehnološkog progresa u poljoprivrednu proizvodnju: mehanizacija, selekcija i oplemenjivanje biljaka i zivotinja, upotreba agrohemikalija,... Svi ovi elementi doveli su do agrarne revolucije, a svoju primenu našli su najpre u razvijenom delu sveta a kasnije postepeno i u zemljama u razvoju.
• Zelena revolucijakoja je zahvatila i mnoge zemlje u razvoju, nezavisno od mehanizacije, a koja je propraćena širom primenom agrohemikalija i novih sorti i hibrida raznih biljnih vrsta, prilagođenih različitim agroekološkim uslovima proizvodnje
• Proširenje navodnjavanih površina
• Proširenje obradivog zemljišta i zemljišta pod višegodišnjim biljnim vrstama

Procena osnovnog stada

Ozbiljniji problemi koji se mogu javiti u poljoprivredi prilikom procenjivanja vrednosti osnovnih sredstava javljaju se kod osnovnog stada. Poznato je da su u pitanju živi (biološki) organizmi čije se osobine menjaju tokom korišćenja. U okviru jedne linije proizvodnje istovremeno se javlja više vezanih proizvoda. Takođe se kod jedne linije proizvodnje može javiti i više rasa sa svojim karakterističnim genotipovima.  Posebno se ističe proizvodnja mleka i teladi koja je praćena nizom vezanih proizvoda: mleko, prirast, tele i stajnjak. Pošto se tokom veka eksploatacije navedeni proizvodi dobijaju u različitim količinama, neophodno ih je svesti na uslovnu količinu mleka. Ako su poznate cene svih vezanih proizvoda i ukupna količina od svakog, pristupa se utvrđivanju ekvivalenata (npr. 20 kg stajnjaka za 1 litru mleka, 1 kg prirasta za 6 litara mleka, itd.). Nakon toga, procenjeni preostali prinos se stavlja u odnos sa ukupnim prinosom i dolazi se do koeficijenta preostale vrednosti.

Visegodisnji zasadi

Višegodišnji zasadi koji se podižu u okviru poljoprivrednih preduzeća ili gazdinstava su retko predmet kupoprodajnih odnosa. Prema tome, procenjivanje se vrši na osnovu troškova podizanja zasada na dan procene. Na navedeni način se dobija reproduktivna nabavna vrednost. Da bi se došlo do sadašnje reproduktivne vrednosti, potrebno je utvrditi koeficijent preostalog vremena korišćenja i ukupnog vremena korišćenja zasada. U tu svrhu moguće je posmatrati i odnos preostalog i ukupnog prinosa. Ipak, prilikom ove procene potrebno je voditi računa da se voćne vrste međusobno razlikuju, ali da postoje i značajne razlike između sorti u okviru iste biljne vrste. Pored toga, postoje razlike u nivou ulaganja, starosti zasada, uzgojnih oblika i dr.  Značajno je voditi računa i o periodima rastuće, pune i opadajuće rodnosti. Ipak, kao najbolje rešenje smatralo bi se izračunavanje koeficijenta preostale korisnosti iz odnosa preostalog i ukupnog prinosa zasada.